Blog na talasima čežnje

"...Ko zna... mozda joj noćas neke slike ponovo znače,
možda se zaista voli samo jednom u zhivotu.
A ja sam samo klaun koga su natjerali da plače
sa željom da samog sebe igra za bednu svotu..." 

 (Dalje)

"Ne...
Nismo mi bili ljubavnici...
Nikad...
Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali...
I to je sve...
Oboje smo nosili na lančiću po polovinu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokušavali da je sastavimo, ko zna zašto, i ta tajna lebdela je nad desetogodišnjim okeanom prošlog vremena kao ukleta lađa...
Negde ovde daleko...
Negde tamo blizu...
Ni na nebu, ni na zemlji...
Do te tajne se, interesantno, moglo stići jedino baš strmim stepenicama visoke verande, uz koje se Luna uspentrala hitro, kao košuta, ostavljajući na njima izvesni zagonetni osmeh, kao ružu, kao malu staklenu cipelicu po kojoj ću je pronaći...
Ali, gde žuri? Opet ne pazi, ludica...
Jednom je već gadno uganula nogu okliznuvši se tu, na zaleđenom oblom basamku...
O, jednom davno, najdavnije. Još dok je iz ove kuće odlazila svojoj kući na spavanje...
Bila je zima, sećam se, neki februar, šesnaesti, osamnaesti, tu negde...
Toga se, već, ne sećam tačno...
Morao bih zaviriti u Feđinu ličnu kartu da otkrijem i taj podatak? Stara Vodolija je uvek pravila svetkovine od svojih rođendana, jedan od njih se slavio i te večeri...
I tako...
Pred zoru sam se ponudio da razvezem iznurene tamburaše po periferijskoj pomrčini, žrtvujući se da tako propustim slavljenikov neizostavni završni plaidoyer...
Brže no što sam uspeo da se vratim, i ostali gosti su se tiho, na vrhovima prstiju, izvukli sa te stote reprize Feđine maliganske monodrame. Luna je, kao pravi kapetan, ostala poslednja na brodu koji je tonuo, i tek tad zalupila vrata i žustro krenula sama...
Uf...
Suviše žustro, bojim se?
Zatekao sam je kako na stepeništu verande, sedeći na pljosnatoj lakovanoj tašnici, oprezno pipka pomodreli levi zglob...
- Nezgodno sam stala... Nije ništa... Već prolazi... Hm, hm?
Mereći veliki podliveni otok na kantaru svog iskustva, odmah sam shvatio da će ta nožica morati u gips, i da je tekuća sezona za nju, najverovatnije, završena...
Ali, Fedor je visio preko otomana kao iznošena potkošulja, od njega nije moglo biti nikakve koristi...
Podigao sam zato njegovu devojku onako kako se već podižu tuđe devojke, obazrivo, najobazrivije što sam umeo, i poneo je do automobila. Bolnica je bila odmah tu, preblizu da bih zvao ambulantna kola...
Provejavao je neuverljivo krupan sneg...
Mali ratoborni noćni portir zarežao je na moje farove, znao sam od ranije da nemam šanse kod takvih "por-terijera", pa sam, gunđajući, ostavio auto pred ulaznom rampom, i ponovo uzeo Lunu u naručje...
Privezala se rukama za molo mog vrata, privila se uz mene jednostavno, zbunjujuće prirodno, kao samonikla puzavica očajno željna ičijeg dodira, osluškivala je školjku koju sam krio pod kaputom, i nije govorila ništa...
Pomislio sam da će zaspati, ali ne, povreda se polako hladila, znao sam da je boli sve više...
Dežurni na prijemnom, svom srećom, bio je neki Goran, sa neočekivanim nadimkom Doktor, znali smo se onako, igrao je svojevremeno polutku i halfa u "Metalcu", stabilan, dobar tehničar, ali užasno spor igrač...
A opasno brz lekar, da ne poveruješ? Sve je odigrao iz prve, puno nam je pomogao...
Sledećeg meseca, kad smo se slučajno sreli u opštini, interesovao se da li je sve u redu sa nogom moje curice?
Rekoh da jeste. Ali da to nije moja curica. Nego curica mog prijatelja...
Nasmešio se, značajno...
Reče da se nada da mi to nije neki preterano dobar prijatelj?
Činilo mu se, naime, da ta mala može biti samo moja i ničija. Tako mi se bar nekako stiskala uz grudi, dok sam je one noći nosao kliničkim hodnicima, kao nevestu...
Zar?
Rekoh Doktoru, ne trepnuvši, da mi to nije padalo na pamet...
A padalo mi je, naravno...
I pre i posle...
Te iste jeseni, naročito...
Feđa je napokon napravio svatove o kojima je godinama pričao. Sa izrezbarenim čuturama i platnenim banatskim peškirima. I sa fijakerom, belim konjima i hiljadu naviksanih violina u porti Saborne Crkve...
Unoseći mladu preko praga, zastao je da pozira unajmljenim fotografima i rođaku iz Nemačke koji je posrtao pod samarom tek lansirane video-kamere.

Nevestin veo se u tom natezanju nekako otkačio, mimo protokola, spuštajući zavesu na čudni i uporni pogled kojim je tražila nekog u onoj masovki...

Ne mene, svakako...

I zašto bi?

Kad mi nismo bili ljubavnici...
Nikad...
Samo smo se ponekad, u noćima punog meseca, malo tražili po dugim talasnim dužinama Čežnje..." 

(Đ.Balašević Jedan od onih života) 

Jedan od mojih omiljenih citata, od mnogih Đoletovih...Ovih dana me nekako mnogo toga "vraća" u lavirinte prošlosti...I jednu osobu iz tih lavirinata, koja još uvek živi u svakom kutku moje sadašnjosti htela ja da to priznam samoj sebi...Možda sam upravo to i uradila!  

Nocas te tugujem - Željko Krznarić

Noćas te tugujem, najdraže moje, 
s nekim osjećajem daljine 
Jer, nema nikoga ovdje kraj mene, 
i nitko da mi skine 
tu suzu sa obraza. 

Noćas te tugujem. 

A u istom smo gradu 
i iste brojimo minute. 
Samo što usne ne ljube i sute, 
samo što oči prosipaju sjaj 
U nekim drugim sobama, 
nekim drugim ljudima. 

Noćas te tugujem i skitam. 

Ne ljubim i pitam 
Sto je tamo iza jutra, 
iza zagrebačke zime. 
Postoji li tamo još tvoje ime, 

Da, noćas te tugujem... 

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.