Izmicalo je od početka...Uvek za korak...

(Vasa i Mala Vidra sreću se posle rata, ona je već udata) 

Mala vidra: Hej?


I ona je bila zatečena, I to je bilo najpoštenije. Niko nije bio u prednosti, niko nije imao spremnu rečenicu, čak ni gest, a u odnosu na predomišljaj, afekt uvek povlači I neke olakšavajuće okolnosti, u ma šta da se izrodi u svojoj nepredvidivosti.


Vasa: Hej tebi…Lepi matrozu…


Njena haljina zaista je imala kockastu mornarsku kragnu, I ona pokuša da taj kompliment primi kao prava mala ženica, smerno I sramežljivo, ali srce je mahnitalo kao mače pod košarom, bila je očajna shvativši da se više ništa ne može učiniti, pred njom je stajao neko drag, blizak, neko potreban, pred njom je stajao neko koga ne sme dotaći, zagrliti, čak ni osloviti bliskije nego poznanika…


Mada Vidra: Javili su mi da si poginuo…


Vasa: Ih…Smrt bi bila jeftin izgovor, sećaš se?


Kandilo osmeha u njegovim očima nikada se nije gasilo, sad je jedva tinjalo, ali ga ona ipak uoći I pokuša da ga raspiri svojim smeškom, ali reč “nepredvidivost” kao da je već pomenuta maločas? Umesto pozvanog osmeha odazvale su se krupne nezadržive suze, I nije ni pokušavala da ih zaustavi, kada su već same krenule nek se same I zaustavljaju…


Mala vidra: O, kako mi mi je teško… Teško mi je bilo kad sam čula da si poginuo…Jos teže kad sam čula da si živ… Ali ovo je najteže… Nisam mislila da ce biti baš tako...


Nije u tom času poželeo da je prigrli, nego je to poželeo jos čim ju je video, a u tom času je samo bio opasno blizu da to I učini, no, vrlo dobro je znao da u okolnoj gužvi ima bar dvoje njih koji bi time mogli biti neizlečivo povredjeni… 


Vasa: Vidis…teško, teže, najteže… Ne valjam ti ni živ, ni mrtav…Cigani kažu kad se djavo namerači na tvoj beli šal, možeš ga šarati, možeš ga parati, ali on će ga I u končićima naći… Neko nam je gadno uvračao…Izmicalo je od početka…Uvek za korak…


Šmrknula je nekoliko puta, nije joj se dopalo to objašnjenje, ali za svo ovo vreme ni ona nije uspela da smisli puno bolje?


Mala vidra: I šta sad? Čitav život ćemo ostati na tom koraku?


Pogledao ju je nežno, brižno, u tom pogledu više nije bilo onog bezobrazluka koji ju je proganjao kroz snove, ali odjednom je bila sretna sto ga ima barem ovakvog…
Samo, jadno li je prijateljstvo kad ostane kao sitan kusur krupne novčanice ljubavi. 

                                                #  #  #  #  # 

 

Jeftin je izgovor tvoja poruka danas...Znaš i sam da je on samo jeftin trik...Tražiću ono što mi tako prokleto nedostaje sa njim, sa bilo kim drugim ali tebi neću priznati koliko mi nedostaje ono naše...Onaj mali zaklon ispod neba koji smi imali...Nismo mi ovde gde smo sada ni zbog Njega, ni zbog Nje, niti zbog Njih...ne, ne...ovde smo samo zbog nas samih...To je ono što boli...A to je i ono zbog čega si mi toliko drag...Znaš to i sam...Ili ne znaš...Jedno od ta dva, moj Vaka! ;)

 

 

10/11,2010 Posted to Generalna

Comments (1)


Probudio sam se, dakle, sam na svetu, sa onim glupim osećajem da sam prespavao evakuaciju planete...

Varljivo brdo je Život, nema šta...
I verući se Uz i silazeći Niz patimo za predelima s one strane vrha, a vrh je senka, tren, senka trena, Vrh je najveća prevara u čitavoj priči...
Čim ga dotaknemo on potone tromo, kao lubenica na vodi, i već sledećeg trena izroni nam za
leđima, obeshrabrujuće uzvodno, plutajući kao velika crna bova koja iz nekih zvezdanih razloga
obeležava to razvođe Vremena Koje Nam Je Dato, vremena koje nam je udeljeno, ubogima, kao
milostinja pred Crkvom Beskonačnog...
Danas još uveliko iščekuješ, a već sutra ti ostaje samo da se sećaš, i tek na kraju ukapiraš da su prave Stvari uvek s one strane brda, ali ovu misao ipak ne smem pripisati sebi...
Zvuči suviše poznato?
Neki voštani mandarin iz trećeg milenijuma pre nove ere je sigurno još davno patentirao sličnu
izreku?
Probudio sam se, dakle, sam na svetu, sa onim glupim osećajem da sam prespavao evakuaciju
planete...
Mali zapostavljeni budilnik uvređeno je okrenuo leđa mom pogledu, no moglo je biti devet,
plus-minus koji minut, smeo sam da se kladim? Naša ulica je tek periferna venica u jutarnjem
krvotoku grada, ali po šumovima koji dopiru spolja, ponekad mogu gotovo nepogrešivo da odredim koordinate male kazaljke...
Proteglio sam se, oprezno, prozivajući redovne jutarnje bolove... Leva "ahilova"? Desni
meniskus? Prepone? Lumbago? Peti pršljen? U redu je. Svi smo tu...
Seo sam na ivicu kauča i lagano spustio lice u šake, bezuspešno pokušavajući da
zamislim da te šake pripadaju Njoj...
OK, priznajem...
Ova mašina možda i ne vuče kao nekad?
Kontakti su olabavili, kompresija pada, neki mali nepraktični sentimenti zaribali su jednom za
svagda...
Ali...
To je još uvek kao novo...
Tako neukroćeno...
Nerazumno...
Tako pobedonosno šašavo...
O,da...
 Anamaria bi mogla biti sasvim zadovoljna načinom na koji mi nedostaje...
To je još uvek onaj nemirni srndać...
Divalj i mlađan...
I lud kao noć..."
 
 
E, baš tako nekako se i ja probudih jutros...Misli lete na sve strane, ma ni ribolovačkom mrežom ih ne bih skupila na jednu gomilu.Prepliću se sitnice od juče, od danas (a čak ni prvu jutarnju nisam popila) i od sutra (a ne gledam u pasulj...). Kuda sa sobom? Ceo dan je samo moj, slobodan dan...onaj bez obaveza, a ja bez ideje šta činiti sa njim... 

10/11,2010 Posted to Generalna

Comments (0)


30 kvadrata

 

Nikad zaboraviti necu
onaj mali stan od 30 kvadrata
jer u njemu nasao sam srecu
kad prozor otvorim pa te gledam
s cetvrtoga sprata

U njemu sam prvu suzu prolio
batine prve dobio, prvo pivo popio
u njemu sam tebi prvu kafu pravio
kup sampiona pratio ali nisam shvatio

Ref.
Za srecu dosta je 30 kvadrata
dzaba vam dvorovi i kapije od zlata
za srecu dosta je ovo malo bijede
kule i dvorovi sve mi manje vrijede

Nikad zaboraviti necu
one rodjendane prve zivotom zaneseni
pomislih zelju i ugasih svijecu
a jos uvijek pozelim tu zelju
da promijenim

Otud me je rodbina
u bijeli svijet pratila
bila si i ti uvijek tu
kasno si me shvatila

Jer u meni nemirne su struje
treba mi 30 kvadrata
da me sklone od oluje

 

 

Nikad zaboraviti necu
onaj mali stan
 
(Alen Islamović)
 (Dalje)

06/09,2010 Posted to Generalna

Comments (1)


Ko zna...možda Ti noćas neke slike ponovo znače...

"...Ko zna... mozda joj noćas neke slike ponovo znače,
možda se zaista voli samo jednom u zhivotu.
A ja sam samo klaun koga su natjerali da plače
sa željom da samog sebe igra za bednu svotu..." 

 

 

 (Dalje)

06/09,2010 Posted to Generalna

Comments (297)


Ne, nismo mi bili...

"Ne...
Nismo mi bili ljubavnici...
Nikad...
Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali...
I to je sve...
Oboje smo nosili na lančiću po polovinu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokušavali da je sastavimo, ko zna zašto, i ta tajna lebdela je nad desetogodišnjim okeanom prošlog vremena kao ukleta lađa...
Negde ovde daleko...
Negde tamo blizu...
Ni na nebu, ni na zemlji...
Do te tajne se, interesantno, moglo stići jedino baš strmim stepenicama visoke verande, uz koje se Luna uspentrala hitro, kao košuta, ostavljajući na njima izvesni zagonetni osmeh, kao ružu, kao malu staklenu cipelicu po kojoj ću je pronaći...
Ali, gde žuri? Opet ne pazi, ludica...
Jednom je već gadno uganula nogu okliznuvši se tu, na zaleđenom oblom basamku...
O, jednom davno, najdavnije. Još dok je iz ove kuće odlazila svojoj kući na spavanje...
Bila je zima, sećam se, neki februar, šesnaesti, osamnaesti, tu negde...
Toga se, već, ne sećam tačno...
Morao bih zaviriti u Feđinu ličnu kartu da otkrijem i taj podatak? Stara Vodolija je uvek pravila svetkovine od svojih rođendana, jedan od njih se slavio i te večeri...
I tako...
Pred zoru sam se ponudio da razvezem iznurene tamburaše po periferijskoj pomrčini, žrtvujući se da tako propustim slavljenikov neizostavni završni plaidoyer...
Brže no što sam uspeo da se vratim, i ostali gosti su se tiho, na vrhovima prstiju, izvukli sa te stote reprize Feđine maliganske monodrame. Luna je, kao pravi kapetan, ostala poslednja na brodu koji je tonuo, i tek tad zalupila vrata i žustro krenula sama...
Uf...
Suviše žustro, bojim se?
Zatekao sam je kako na stepeništu verande, sedeći na pljosnatoj lakovanoj tašnici, oprezno pipka pomodreli levi zglob...
- Nezgodno sam stala... Nije ništa... Već prolazi... Hm, hm?
Mereći veliki podliveni otok na kantaru svog iskustva, odmah sam shvatio da će ta nožica morati u gips, i da je tekuća sezona za nju, najverovatnije, završena...
Ali, Fedor je visio preko otomana kao iznošena potkošulja, od njega nije moglo biti nikakve koristi...
Podigao sam zato njegovu devojku onako kako se već podižu tuđe devojke, obazrivo, najobazrivije što sam umeo, i poneo je do automobila. Bolnica je bila odmah tu, preblizu da bih zvao ambulantna kola...
Provejavao je neuverljivo krupan sneg...
Mali ratoborni noćni portir zarežao je na moje farove, znao sam od ranije da nemam šanse kod takvih "por-terijera", pa sam, gunđajući, ostavio auto pred ulaznom rampom, i ponovo uzeo Lunu u naručje...
Privezala se rukama za molo mog vrata, privila se uz mene jednostavno, zbunjujuće prirodno, kao samonikla puzavica očajno željna ičijeg dodira, osluškivala je školjku koju sam krio pod kaputom, i nije govorila ništa...
Pomislio sam da će zaspati, ali ne, povreda se polako hladila, znao sam da je boli sve više...
Dežurni na prijemnom, svom srećom, bio je neki Goran, sa neočekivanim nadimkom Doktor, znali smo se onako, igrao je svojevremeno polutku i halfa u "Metalcu", stabilan, dobar tehničar, ali užasno spor igrač...
A opasno brz lekar, da ne poveruješ? Sve je odigrao iz prve, puno nam je pomogao...
Sledećeg meseca, kad smo se slučajno sreli u opštini, interesovao se da li je sve u redu sa nogom moje curice?
Rekoh da jeste. Ali da to nije moja curica. Nego curica mog prijatelja...
Nasmešio se, značajno...
Reče da se nada da mi to nije neki preterano dobar prijatelj?
Činilo mu se, naime, da ta mala može biti samo moja i ničija. Tako mi se bar nekako stiskala uz grudi, dok sam je one noći nosao kliničkim hodnicima, kao nevestu...
Zar?
Rekoh Doktoru, ne trepnuvši, da mi to nije padalo na pamet...
A padalo mi je, naravno...
I pre i posle...
Te iste jeseni, naročito...
Feđa je napokon napravio svatove o kojima je godinama pričao. Sa izrezbarenim čuturama i platnenim banatskim peškirima. I sa fijakerom, belim konjima i hiljadu naviksanih violina u porti Saborne Crkve...
Unoseći mladu preko praga, zastao je da pozira unajmljenim fotografima i rođaku iz Nemačke koji je posrtao pod samarom tek lansirane video-kamere.

Nevestin veo se u tom natezanju nekako otkačio, mimo protokola, spuštajući zavesu na čudni i uporni pogled kojim je tražila nekog u onoj masovki...

Ne mene, svakako...

I zašto bi?

Kad mi nismo bili ljubavnici...
Nikad...
Samo smo se ponekad, u noćima punog meseca, malo tražili po dugim talasnim dužinama Čežnje..." 

(Đ.Balašević Jedan od onih života) 

 

Jedan od mojih omiljenih citata, od mnogih Đoletovih...Ovih dana me nekako mnogo toga "vraća" u lavirinte prošlosti...I jednu osobu iz tih lavirinata, koja još uvek živi u svakom kutku moje sadašnjosti htela ja da to priznam samoj sebi...Možda sam upravo to i uradila!  

06/09,2010 Posted to Generalna

Comments (5)


Noćas...

Nocas te tugujem - Željko Krznarić

Noćas te tugujem, najdraže moje, 
s nekim osjećajem daljine 
Jer, nema nikoga ovdje kraj mene, 
i nitko da mi skine 
tu suzu sa obraza. 

Noćas te tugujem. 

A u istom smo gradu 
i iste brojimo minute. 
Samo što usne ne ljube i sute, 
samo što oči prosipaju sjaj 
U nekim drugim sobama, 
nekim drugim ljudima. 

Noćas te tugujem i skitam. 

Ne ljubim i pitam 
Sto je tamo iza jutra, 
iza zagrebačke zime. 
Postoji li tamo još tvoje ime, 

kao što ti u meni postojiš 
I ova noć što miriše, 
po narančama s juga 
govori mi što je tuga. 

Nisi daleko. 

A čini mi se kao sto godina 
svjetlosti i tame, 
kao da se ljubav tamo topi, 
na plamenu svijece. 

I tugujem te nocas… 
I tugujem… 
I tugujem…

 

 

Da, noćas te tugujem... 

06/09,2010 Posted to Generalna

Comments (2)


Čestitamo!

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.

06/09,2010 Posted to Generalna

Comments (0)